Plan se menjao do poslednjeg dana i na kraju je ostalo da se ide prvo u Mađarsku pa Slovačku i Česku a odatle se razdvajamo, Voja i Ljubica nastavljaju do Nemačke i preko Italije kuci, a Milan i ja preko Austrije kuci.
Malo mi je trebalo vise vremena, al nakanih se da napisem par redi i o nasem putovanju i podelim to sa vama.
Voja i Ljubica na GSXF 600, Milan na Rf 600 i ja na Viragu 250.
Njih troje su planirali ovo putovanje godinu dana, a ja se ubacih skoro u poslednjem casu (kao i uvek). Plan se menjao do poslednjeg dana i na kraju je ostalo da se ide prvo u Madjarsku pa Slovacku i Cesku a odatle se razdvajamo, Voja i Ljubica nastavljaju do Nemacke i preko Italije kuci, a Milan i ja preko Austrije kuci.
Put je poceo malo traljavo, Voja je kasnio kao i obicno pa smo krenuli ne bas tako ranom zorom, oko 10 ujutro i ja sam zaboravila mobilni telefon pa sam se morala vracati po njega, al dobro, nismo daleko otisli, tek do prve pumpe.
E sad, od opreme smo imali ne tako mnogo stvari. Imali smo svako po kisno, ko je kakvo nasao, naravno kacige, jakne, rukavice i cizmice. Jedan GPS kod Voje.
Momci su sami budzili nosace za kofere kako bi ustedeli koji evric da ima vise za put i mogu reci da su to odlicno uradili.
Prva destinacija Madjarska. Rezervisali smo hostele pre nego sto smo krenuli sto toplo preporucujem. U principu ima hostela, ali ih treba pronaci u gradu u kojem ste po prvi put. Ovako smo vec imali adrese i bilo je potrebno samo ih ukucati u GPS. Sta ti je tehnologija.
Ostali smo dva dana u Budimpesti i obisli Citadelu, trg Heroja, Parlament i ostale velike i jos vece zgrade kojima imena ne znamo.
Hostel je bio odlican, malo dalje od grada, al’ s’obzirom da smo motorima, to nije bio problem.
Kisa je pocela ovde negde i nije prestala do Becha
Motorasi treniraju
Na samom ulasku u Bratislavu kucice su kao iz bajke. Sve su malene i raznoraznih boja. Hostel nam je bio u samom centru. Parkirali smo motore, smestili se i u obilazak. Ako je neko vec bio tamo, zna da je to vrlo malo mesto i moze da se obidje za jedan dan. Sigurna sam da smo imali vise vremena da bi mi nasli vise lepih mesta i da bi uzivali sve vreme, ali za jedan dan koliko smo i imali, presli smo centar i uzduz i popreko, sa sve shopingom (sto momci bas i nisu odobrili
Teletabisi na putu za Bratislavu
Cetvrti dan smo krenuli za Prag. Vreme je ovde vec bilo ocajno, vetar je duvao i bilo je hladno, 12C. Obukli smo sve sto smo imali, kisna odela i to i posakrivali se iza vizira... oni koji su ga imali. Taj deo puta je bio izuzetno naporan. Stali smo na nekoj pumpi da se malo zgrejemo pa smo otrkili i najbolju supicu na svetu koja se krije u kuhinji nekog dzangrizavog starca ciji ceski smo mi apsolutno razumeli a i on nas srpski. Tako okrepljeni smo krenuli dalje, do Brna. Stali, popili kafu i prosetali se gradom kao svemirci u punoj opremi.
Nazad na motor i pravac Prag. Malo smo se izgubili u gradu, GPS je nesto zakazao, nije bilo mreze. Nadjosmo hostel na jedvite jade, parkirali motore i pravac grad. Najzad smo mogli da se opustimo i uzivamo. Vreme nas i dalje nije sluzilo, ali sta ces. Otisli smo do cuvenog sata u samom centru koji radi sve osim da pokazuje vreme. Na Ljubicinu i moju radost, bila je Dalijeva postavka u samom centru. Momci, potpuno nezainteresovani, su nas sacekali u obliznjem marketu. I onda opet shpartanje po centru i uskim ulicicama koje lice jedna na drugu. Sama bih se sigurno izgubila milion puta, na srecu momci su bili tu i iskoristili svoju super moc orijentacije koju verovatno nijedna zena ne poseduje
Evo ga i Karlov most.
Imali smo tri dana u Pragu i mogu slobodno reci da nismo ni pola obisli. Obisli smo turisticki deo grada uzduz i popreko. Pozdravili smo Arape u menjacnici iza New Yorkera koje su nam preporucili jos u Srbiji, pa ih sad i ja dalje preporucujem. Menjali smo pare prvi dan i procaskali sa njima, a oni su se treci dan, kada smo opet svratiti, setili nas i pozdravili nas na srpskom. Mnogo jaki momci.
Za drugi dan je Voja imao isplanirano iznenadjenje. Odveo nas je nekih 70 km od Praga u Kutnu Horu do Manastira Kostnice. Posle ovoga, kaze Milan, je svaki drugi Manastir bezveze.
Prica je da je bilo toliko leseva na tom podrucju iz rata i od kojekavih bolestina da vise nisu znali sta ce sa njima.
I tako je jedan arhitekta dobio zadatak da sve te kosti sklopi u nesto. On ih poredjao u cetiri piramide, luster i jos par kojestarija unutar ovog Manastira. Luuudoo!!! I te kosti stoje tako na izvolte.
os malo vetra i ludog vremena, pa jos malo obilaska Praga i pivnica....i tako je Kozel dobio pocasno prvo mesto, Branik drugo, a kolenica... Bez kolenice bi ovo putovanje imalo sasvim drugaciji smisao sto se da zakljuciti i po nasim osmesima
I sve je nekako imalo oblik i izgledalo je fino do momenta kad smo se rastali sa Vojom i Ljubicom… i GPS-om.
Putovanje bez GPS-a je nesto sasvim drugacije. S’obzirom da smo i Milan i ja malo labaviji sto se organizacije tice, odlucili smo da namerno idemo bez te sprave da vidimo i putovanje na taj nacin Smiley. U tom duhu nismo rezervisali ni hostel u Becu. Koliko se secam, lako smo izasli iz Praga i stigli nazad do Brna, popili kafu pa pravac Bec. U Becu smo se gubili samo tako, al’ na svakom cosku. Tek sto smo usli pitamo mi nekog momka je l' zna gde ima hostel. Kaze on zna, gde nam je GPS da nam pokaze… a mi ni kartu, a ne GPS. Upisao on nama na papir ime hostela pa smo s’tim usli u radnju da pitamo da nam objasni kako do tamo. A coveku tamo ne bi tesko, on ode na google maps, nadje kartu, odstampa, pokaze i jos objasni koja je jednosmerna i sta sve ne
Al ne lezi vraze, kako smo i Milan i ja (ispostavilo se) snalazljivi, uspeli smo i tu da skrenemo desno kod Albukerkija i da omasimo, pa smo se vitlali po centru Beca dobrih sat-dva. Devet od deset ljudi koje smo pitali za pravac su pricali srpski. Eto!
Eno nas na slici druga ispod, presli ko zna koliko pesaka da nadjemo Mariahilfer Strasse
Elem, nasli smo hostel. Nije nam bio jasan bas taj sistem hostela, jednokrevetna, dvokrevetna soba, ili samo iznajmljivanje kreveta u sobi. Mislim, imali smo ideju, ajde ako iznajmis krevet rizikujes da delis sobu sa nekim, dok ako uzmes sobu, tvoja je al’ kosta malo vise. Mi smo, osim toga smo smo hteli da ustedimo, hteli i da istrazimo to malo bolje, pa smo ipak uzeli krevete, da vidimo hoce li neko da nam se ucuri i moze li se tako uopste. E, pa drugari, sta da kazem… upali nam Kinezi Undecided.Nema strasno, ionako smo samo dosli da prespavamo, imali smo neke ormancice, pozakljucavali sve, al’ Milanu je ipak bio problem da zaspi. Ja sam izgleda bila premorena, pa mi nista nije smetalo.
Sutradan je valjalo preci 500km, pa smo poranili. Oko 8 smo krenuli i ja sam insistirala da nadjemo Louis… kada smo vec u Becu. A i treba mi kaciga nova, daj boze pasce kupovina boljeg motora, valja se opremiti. Pa k’o velim, ako ima kakvo snizenje…
Uopste nije lako naci Louis ako nemas adresu i ako nemas kartu ili GPS. Ma ne znam uopste odakle nam optimizma uopste za takvu avanturu… Pitali smo, ja vise ne znam koliko ljudi i lutali s’jedne strane Beca na drugu dok nismo skapirali da ima dva Louisa i da taman kad smo blizu jednog oni nas posalju u drugi. Elem, naletimo mi na nekog starijeg rekla bi Hercegovca i on se ponudi da ide ispred nas i da nas uputi. Sjajno! Divni su ljudi, mislim… predivni. Niko nas nije kudio sto smo tako nepripremljeni vec su se cak radovali da mogu da nam pomognu… predivno!
Isplatila se ta potraga za Louis-om, Milan je kupio jaknu, a ja… nije bilo mog broja. Neka, imam izgovor da odem do Beca jos jedared.
Dakle, od 8 do 2 smo svrljali po Becu i Louis-u i odatle pravac NS.
Kakvih motora je tu bilo..... qq, sve smo sakrivali nase jaknama i kacigama
Put do Madjarske nije bio problematican, a onda… Budimpesta ima neki cudan oblik, ne znam ni ja, kao da ide u krug, pa smo tako i mi, u krug… A ko nadjavola niko ne divani engleski tamo pa smo zavrsili na nekoj omanjoj pumpi van grada gde smo pomerili sve zaposlene i nezaposlene da nam pomognu. Al’ mislim, ionako im je bilo dosadno, mi smo im dosli k’o atrakcija neka… circus da ne kazem.
I odatle nas je neki cova na motoru ispratio do M0 i objasnio kako do E75 ako se ne varam.
Zaboravila sam da napomenem kako je autoput ustvari odlican od Beca do Madjarske, ma ne samo tu, i ovamo gore od Beca do Brna. Dopalo mi se sto imaju one zvucne ograde i sto su tako fino iscrtane. Bilo je prometno, pa smo svaki cas nekog obilazili ili neko nas, uopste nije bilo dosadno kako sam ocekivala.
Dalje vise nije bilo zanimljivosti, jedno stajanje na granici i naravno da overimo i Srbiju, napravili smo jos jedno pogresno skretanje pred sam ulazak u Novi Sad, al' ja bih okrivila rasvetu ovde.
Na granici nismo imali problema ni tamo ni nazad.
Umesto nekih 535km od Beca, mi smo napravili 650, al dobro, kakvi smo, moglo je i gore da se zavrsi. Uostalom, nismo nigde zurili. Stigli smo kuci u 1 ujutru
A onda motor u garazu na celih nedelju dana.
Evo i koliko me je to zadovoljstvo kostalo:
Budimpesta 12e
Bratislava 15e
Prag mislim 15e
uzimali smo cetvorokrevetne sobe
a Bec 30e i to ona koju smo delili sa kinezima
Nismo se nesto bahatili i isli po restoranima al se nismo ni stiskali.
Nekih 350e za 8 dana
120e hosteli
60e gorivo :)250ica je mama, trosi 2.8l Wink
50e gluposti - pokloncici i suvenircici
120e hrana i pivo
Ja mislim da je ovo vise nego prihvatljivo i jedva cekam novu avanturu. Sledeci put verovatno bez GPS-a
Kad ja to sve lepo sumiram, presli smo 2000km, sto moj sat ne pokazuje zato sto mi je pukla km sajla na predjenih 700km. To je i jedini kvar koji je Yamahica imala za celo putovanje, zapravo za sva tri motora i celo putovanje.
Moram da je pohvalim, stvarno je izdrzljiva masina. I moram priznati da nisam bas bila sigurna da li da idem s’njom ili ne, al’ drago mi je sto jesam. Definitivno nije motor za tako dugo putovanje, prvo zato sto ide svega 120km/h i to kada je vetar na mojoj strani, a drugo falio joj vizir. Ubi me vetar. Zato sledeci motor definitivno ide sa vizirom, makar malim nekim, pa se lako sakrijes ispod ako zatreba. Ogromno iskustvo, niko od nas nije imao predstavu kako ce ovo da izgleda, Voja je malo citkao putopise drugih motorasa pa smo jos i poneli neke potrepstine (sprej za lanac, ono cudo sto krpi gumu i nesto alata). Al’ eto, nije nam nista ni trebalo, osim tog spreja za lanac.
Od opreme nam je sve trebalo, i imali smo manjka, recimo pantalone neke sa protektorima. Koliko god moj motor bio malen, golisav je i odose kolena. Rukavice su moje recimo letnje, pa je i to manjkalo. Mislim, put je bio predivan, da ne misli neko da se zalim, i jopet bih sve isto uradila, al' bi bilo udobnije i ako se ima odakle i treba dobro da se opremi. Nista to nije bezveze pravljeno.
Eto, toliko od mene, opet kazem bilo bi lepse da sam ga odmah napisala, sitnice se neke i zaborave.
